Pi­še: do­cent dr Go­ran Ra­do­njić


Di­ja­lo­ga, zna­mo, u Cr­noj Go­ri ne­ma. Mno­gi su po­li­ti­ča­ri i in­te­lek­tu­al­ci, a i oni za ko­je se mo­že sum­nja­ti da su ika­da pro­či­ta­li ne­što od Nje­go­ša, svoj stav po­vo­dom Nje­go­ša jav­no is­ka­za­li ovih da­na. Ima i ta­kvih ko­ji su, na­čel­no jel'da, za ba­vlje­nje tzv. ži­vot­nim te­ma­ma, a ne Nje­go­šem, kao da Nje­goš ni­je na­še ži­vot­no pi­ta­nje. U ci­je­loj toj zbr­ci, je­dva da se mo­že ra­za­zna­ti šta je za­pra­vo te­ma. Vr­lo je mo­gu­će da će i ovog pu­ta sce­na­rio bi­ti da se, na­kon krat­ke bu­re, sve pri­vid­no smi­ri, a stva­ri će i da­lje ići za­cr­ta­nim to­kom. Mo­žda baš i zbog to­ga, pri­li­ka je da se iz­ja­sni­mo, i po­gle­da­mo se u oči, ako to još uvi­jek mo­že­mo.
Mi­šlje­nja sam da je mo­žda i ne­po­treb­no da Nje­go­šev ro­đen­dan bu­de dr­žav­ni pra­znik. Va­žni­je je ka­ko se od­no­si­mo pre­ma Nje­go­šu i pre­ma na­šem na­slje­đu uop­šte. Da se ne bi sa Nje­go­šem de­si­lo kao sa, re­ci­mo, ra­dom. Jer kod nas Pra­znik ra­da ni­je sve­čan dan u ko­me se sla­vi rad i afir­mi­šu rad­nič­ka pra­va, ne­go u do­slov­nom smi­slu pra­zan dan, dan bez ika­kvog zna­če­nja za rad­ni­ke i bez uti­ca­ja na nji­hov po­lo­žaj.
Da ne osta­ne Nje­goš sa­mo eti­ke­ta, kao što se mno­go šta da­nas pra­vi eti­ke­tom, re­ci­mo, gra­đan­sko, de­mo­krat­sko, li­be­ral­no.
Za­to se mo­ra­mo vra­ti­ti osnov­nim pi­ta­nji­ma, a to su i pi­ta­nja ko­ja sam Nje­goš po­sta­vlja: ko smo mi, kao po­je­din­ci i kao za­jed­ni­ca, šta tre­ba da ra­di­mo, či­me da se ru­ko­vo­di­mo pri do­no­še­nju va­žnih od­lu­ka, ko­je ide­a­le tre­ba da afir­mi­še­mo, a če­mu tre­ba da se su­prot­sta­vi­mo?
Pred­sjed­nik Vla­de je iz­ja­vio: „Da ni­je bi­lo Nje­go­ša, ne bi bi­lo ni da­na­šnje Cr­ne Go­re“. On, na­rav­no, ni­je ob­ja­snio ni šta pod­ra­zu­mi­je­va tom iz­ja­vom, tim poj­mo­vi­ma. Kao što, uosta­lom, ni­je ob­ja­snio ni za­što ugro­že­nim gra­đan­ka­ma te da­na­šnje Cr­ne Go­re sma­nju­je na­kna­de, dok po­re­ske du­go­ve iz sa­da­šnjo­sti i pro­šlo­sti opra­šta i ne na­pla­ću­je. Neo­bič­na lo­gi­ka. Mo­žda isto kao što jav­no go­vo­ri da ne­će bi­ti no­vo­go­di­šnjih po­klo­na, a on­da nje­go­vi mi­ni­stri po­kla­nja­ju svo­jim slu­žbe­ni­ci­ma po vi­še sto­ti­na eura.
Či­ta­vo svo­je dje­lo­va­nje Nje­goš je po­sve­tio afir­mi­sa­nju ne­kih ide­a­la. Zbog to­ga, pre­mi­je­ro­va opa­ska, bez ob­zi­ra na to da li je i ko­li­ko pro­mi­šlje­no da­ta, i sa ko­jom na­mje­rom, po­ga­đa u su­šti­nu pi­ta­nja. Ka­kav je od­nos da­na­šnje Cr­ne Go­re pre­ma Nje­go­šu? Jer Cr­ne Go­re ne mo­že bi­ti bez Nje­go­ša. Ako ne­sta­ne Nje­go­še­vih ide­ja, ne­sta­nak Cr­ne Go­re sa­mo je pi­ta­nje eg­ze­ku­ci­je.
Mo­že se i bez do­ka­zi­va­nja re­ći: da­na­šnja Cr­na Go­ra, ba­rem njen zva­nič­ni dio, vla­da­ju­ća ide­o­lo­gi­ja i vla­da­ju­će po­na­ša­nje, pot­pu­na je ne­ga­ci­ja Nje­go­ša. Njoj Nje­goš sa­mo sme­ta, on je njoj te­ret, ba­last. Nje­go­ša bi da­na­šnji vla­sto­dr­šci, i oni for­mal­ni i oni ko­ji po­dr­ža­va­ju sa­da­šnje sta­nje, naj­ra­di­je pre­pu­sti­li za­bo­ra­vu, ili bi ga se sa­svim od­re­kli. Oni su to na lič­nom pla­nu već uči­ni­li, nji­ho­vi po­stup­ci to ja­sno po­ka­zu­ju. A sa­mo iz jed­nog raz­lo­ga to ni­su uči­ni­li i jav­no. Za­to što po­sto­ji, još uvi­jek, i dru­ga­či­ja Cr­na Go­ra, po­sto­je lju­di ko­ji se sje­ća­ju Nje­go­ša i nje­go­vih ide­ja, ko­ji ne pri­sta­ju na hor­sko pje­va­nje pra­znih fra­ze­ti­na. Ko­ji ne pri­sta­ju ni na ću­ta­nje, na pre­ćut­no odo­bra­va­nje.
Ka­kav je u da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri od­nos pre­ma Nje­go­šu, čo­vje­ku, kad je nje­go­va „po­to­nja že­lja“, da bu­de sa­hra­njen u cr­kvi­ci na Lov­će­nu, pre­kr­še­na? Ka­kav je po­lo­žaj cr­kve i mi­tro­po­li­je či­ji je Nje­goš bio vla­di­ka? Ka­ko sto­ji stvar sa umjet­no­šću, po­e­zi­jom u da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri, sa či­ta­njem? Ka­ko sa pro­svje­tom, tu gdje je pr­vu ško­lu otvo­rio Nje­goš? Me­đu knji­ga­ma ko­je su ob­ja­vlje­ne u Nje­go­še­voj štam­pa­ri­ji na­la­ze se „Srb­ska gra­ma­ti­ka“, „Srb­ski bu­kvar“, ka­ko se pi­sa­lo po ta­da­šnjem pra­vo­pi­su, kao i Vu­ko­ve „Na­rod­ne srp­ske po­slo­vi­ce“. Ka­kve se knji­ge i ka­kav pra­vo­pis na­me­ću đa­ci­ma u da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri? Ka­kav je u da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri od­nos pre­ma Nje­go­šu, „tra­gič­nom ju­na­ku ko­sov­ske mi­sli“?
Nje­goš je pje­snik bor­be ne­pre­sta­ne za slo­bo­du, za do­bro. On či­tav svi­jet, i u nje­mu svo­ju za­jed­ni­cu, vi­di kao dio te bor­be iz­me­đu do­bra i zla, isti­ne i la­ži. Za Nje­go­ša, pje­sni­ka, svi­jet je i „op­šte­ga oca po­e­zi­ja“. Ide­al je to kla­sič­ni, an­tič­ki, spoj isti­ni­tog, li­je­pog i do­brog, pa tre­ba is­ta­ći vr­li­ne, kao pri­mjer i utje­hu. Ali, u svi­je­tu po­sto­ji i „gad­no po­zo­ri­šte“, pa je du­žnost i ži­go­sa­ti zlo, po­rok, i ne ža­li­ti se na sud­bi­nu, već ču­va­ti „na­de­ždu“.
Nje­goš pro­kla­mu­je ide­al pra­va i ot­po­ra tir­jan­stvu, po nje­mu je naj­sve­ti­ja du­žnost ljud­ska da se tir­jan­stvo do­ve­de „k po­zna­ni­ju pra­va“. Kao i za nje­go­ve ključ­ne ju­na­ke, za Nje­go­ša, jed­na­ko je tir­jan­stvo ono ko­je na­rod vi­di kao „sto­ku grd­nu“, ko­je vla­da ucje­na­ma i pri­jet­nja­ma, kao i ono u ko­me se „ne smi­je pra­vo zbo­rit“ i gdje se lju­di bo­je „svo­ga hla­da“. Ka­ko je u da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri?
Ključ­ni li­ko­vi „Gor­skog vi­jen­ca“, go­to­vo svi, sa­nja­ju istog he­ro­ja, otje­lo­tvo­re­nje svog ide­a­la, Mi­lo­ša Obi­li­ća. Za vla­di­ku Da­ni­la, sva­kog Cr­no­gor­ca na­kon smr­ti če­ka po­se­ban sud: on će da iza­đe „pred Mi­lo­ša i dru­ge srp­ske vi­te­zo­ve“, i da nji­ma od­go­va­ra na pi­ta­nja o svo­jim po­stup­ci­ma. Dan­te­ov­ska je to te­ma, i dru­gih pi­sa­ca, ali to je pri­je sve­ga ide­ja mo­ra­la, i iden­ti­te­ta. Ka­kva je ide­ja do­mi­nant­na u da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri?
Po­sto­je da­nas lju­di, ko­ji se­be dr­že ozbilj­nim, ko­ji će vas ubje­đi­va­ti da je Nje­goš go­vo­rio jed­no a mi­slio ne­što dru­go, tj. ko­ri­stio jed­ne poj­mo­ve a imao u vi­du dru­ge. Valj­da kao što da­nas ne­ki ka­žu dr­ža­va, gra­đan­sko, a mi­sle vlast, na­ci­o­nal­no. Ne­će bi­ti.
Ako bi se za ne­ko­ga mo­glo pret­po­sta­vi­ti ka­ko je slu­tio da je mo­gu­će da u Cr­noj Go­ri stva­ri po­đu na­o­pa­ko, on­da je to Nje­goš. Za­to je, vje­ru­jem, mno­go to­ga ra­dio, da bi spri­je­čio da se tim pu­tem po­đe. Za­to je i tra­žio da se sa­hra­ni u cr­kvi­ci na Lov­će­nu, ka­ko bi nam stal­no bio u vi­do­kru­gu, i ka­ko bi­smo zna­li da i on nas gle­da.
Re­če­no je da je mo­der­ni čo­vjek tvo­re­vi­na Šek­spi­ra. Na isti taj na­čin mi smo, mi bi­smo mo­ra­li bi­ti, iz­me­đu osta­log, tvo­re­vi­na Nje­go­ša. Zbog to­ga, na­ša je du­žnost da ži­vi­mo sa Nje­go­šem. Ne sa­mo zbog se­be, ne­go i zbog onih ko­ji još uvi­jek ni­su oti­šli pre­da­le­ko u ne­ga­ci­ji sve­ga nje­go­šev­skog, zbog onih ko­ji se Nje­go­šu još mo­gu vra­ti­ti, ko­ji se mo­gu vra­ti­ti se­bi.